baner-zeljko

ŽELJKO HUBAČ - dramski pisac

Berlinski zid

Željko Hubač

 

BERLINSKI ZID

Priča o deci koja su određena porodicom kojoj ne pripadaju

 

 

LICA:

SKENDER / VELIMIR*

FARUK / RAŠKO*

PETRIT / VASILIJE*

DITA / MARIJA*

ENVER / DIMITRIJE*

ANA

BEKIM / VASILIJE UNUK**

AGIM / ANDREJ**

VOJNIK

 

*Jedan glumac igra dva lika.

**Deca.


PRVI ČIN

 

PRVA SLIKA

 

(Bekim i Agim. Petogodišnjaci. Pevaju brojalicu. Igraju se.)

 

BEKIM I AGIM:

Nolt sa ma nolt, shiko sa ma posht                 (Gore, odgore, pogle¢ malo nadole)

shiko ka ujti, dilli po na shkoj                         (pogle’ preko vode, žuto sunce ode)

pamja e ka fusha dashira e secilit                    (pogle’ preko polja svačija je volja)

shikimi ga dera ku ruklloet leshi                     (pogle’ preko plota gde se vuna mota

zorti osht i frekshem                                        (zort se vuna zove)

njeri te ri bon.                                                  (prave ljude nove.)

 

Nolt sa ma nolt, qeke mu prkon teje               (Gore, odgore, evo mene kod tebe)

boji hazer ujitin ta przojm shejtonin                (spremi dobru vodu da utvare odu)

pregadite troullin e zi dhomet temi gri            (spremi zemlju crnu da mi zubi trnu)

pregadite penden ce vejet ta zjedh onen          (spremi oštru branu sam da biram stranu)

penda zort fkatet                                              (zort se brana zove)

njeri te ri bon.                                                  (prave ljude nove.)

 

(Ulaze Enver i Skender. Deca pobegnu. Kao da ih vetar nosi.)

 

MRAK

 


DRUGA SLIKA

 

(Kosovo. Uroševac. Kafana. Kasno proleće 1999. godine. Već treći mesec traje vojna intervencija NATO u SR Jugoslaviji. Za stolom Enver i Skender. Skender je stariji domaćin iz albanskog sela pored Uroševca, a Enver sredovečni policajac, podoficir Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.)

 

ENVER: Znaš ti, Skendere... Dobro ti znaš, da ja znam, šta mi misliš. A, bogme, i ti znaš šta ti ja mislim.

SKENDER: Znam!

ENVER: E, pa kad se tako dobro poznajemo, ‘ajde u to ime da popijemo. Da nazdravimo za sva groblja koja će po Kosovu iznići...

SKENDER: Envere...

ENVER: ...bude li kod svih pameti k’o kod ovih naših golja što sa Šare pucaju!

SKENDER: Koji li su za tebe „naši“ da mi je samo znati...

ENVER: Bije sa svih strana, fali još mi da mu pridodajemo! K’o da je život gušterov rep.

 

(Pauza)

 

ENVER: Skendere, vreme je da se sklonite.

SKENDER: Ti bi i mene na traktor, pa u Makedoniju, a?

ENVER: Samo dok ne prođe nevolja. Urazumi sinove, nek se manu ćorava posla, životom se igraju...

SKENDER: Tiše!

ENVER: Što? (Vikne.) Da nas neko ne čuje!

SKENDER: Budalo pijana...

ENVER: Vazda je meni tako. Čim me vide na vratima kafane, svi izađu. K’o da sam šugav. Jednima brukam narod, drugima uniformu... Nikome po volji. Šta ti misliš, koga više brukam, a?

 

(Pauza.)

 

SKENDER: Koliko tražiš?

ENVER: Neće nova deca iznići ako ovu našu u zemlju posadimo.

SKENDER: Ti nemaš dece.

ENVER: Al’ ih ti imaš. Nisam ja uniformu obukao da bi’ se od svojih odrodio, već da bi’ svoje sačuvao.

SKENDER: Koliko, Envere?!

ENVER: Treći mesec kako traje ovo bombardovanje, sve se otrglo kontroli. Razne vojske tumaraju Kosovom...

SKENDER: Prevali najzad preko usta koliko će ovoga puta da me košta, pa da završimo i da se raziđemo!

ENVER: Ne znam mogu li više da vas štitim od vas samih! Sprema se još jedan konvoj, sutra uveče. Poslednji. Načelnik je rek’o da će posle toga sve Albance, koji nisu svojom voljom izbegli preko granice, po’apsiti da se u šumu ne odmetnu.

SKENDER: Svojom voljom?

ENVER: Ginu nam ljudi svakoga dana. Mora se tako.

SKENDER: A tebe neće da ‘apsi?

ENVER: Zajebavaj, zajebavaj... Put je bezbedan, vojska ga čuva. Do jutra ćete biti u Makedoniji. Što ne smete da nosite, ja ću da vam sredim da sakrijete. Dok ste tamo, kuću ti neće dirati, za to ti dajem besu. Eto, toliko još mogu da učinim.

 

(Skender vadi svežanj novčanica i daje ga Enveru.)

 

SKENDER: Sve si skuplji, a sve mi manje vrediš.

ENVER: Nateraj Faruka i Petrita da pođu. I ti da pođeš!

SKENDER: Mator sam ja za zbegove. A moja deca, kako im pamet govori, tako nek’ urade.

ENVER: Ne bih se ja mnogo uzdao u tu njihovu pamet. Kad krv proključa, ona se sama od sebe ne ‘ladi. Nije za Faruka šuma, nema on tu petlju, znaš i sam. Teško će da pretekne. A za Petrita, bolje da ja ne pričam...

SKENDER: Bolje.

 

(Pauza.)

 

ENVER: Dao sam vam dovoljno vremena. Za dva dana selo će i ovako i onako da bude iseljeno. Ja sam ti k’o svome rek’o šta ti valja činiti, a ti preseci. Skloni barem snaju i unuke na sigurno...

SKENDER: Aferim!

ENVER: I sa nama, i bez nas, ovo će se završiti isto. Onako kako su ga drugi zamislili. Na nama je da to nešto živi dočekamo, u šta god se pretvorilo. Ja nisam izabrao stranu k’o sudbinu, moj Skendere. Ima strana i strana, a sudbina je jedna... Danas ja tvoju glavu čuvam. Možda ćeš ti jednoga dana moju.

SKENDER: Rekoh, aferim!

ENVER: ’Ajd’ živeli!

 

(Enver bi da nazdravi. Skender popije rakiju bez zdravice, ustane i ode.)

 

MRAK

 

TREĆA SLIKA

 

(Skenderova kuća. Soba u kojoj se obeduje. Skender, Faruk, njegova žena Dita i Petrit.)

 

SKENDER: Konvoj nam je jedini izlaz.

FARUK: Pobegnem li s Kosova pod ženinom suknjom, neće mi to nikad oprostiti.

SKENDER: Zašto misliš da jedino tebi neće da oproste? Uradio si za njih sve što si mogao, i više od toga. Ovo je poslednja prilika da se pređe preko granice, neće ih biti više. Toliki je narod izbegao, dlaka mu s glave nije falila...

FARUK: Nemaju drugi ono što Faruk ima u svojoj kući.

PETRIT: Nije ovo samo tvoja kuća!

FARUK: Ovde mi žive deca i žena. Njih dovodiš u opasnost.

PETRIT: A ti? Ti ih ne dovodiš u opasnost? Podrum ti je skladište oružja... Zahvali Skenderovim parama što smo živi.

FARUK: Nema tih para koje će nam sa imena skinuti tvoju bruku.

SKENDER: Dosta!

FARUK: Ali...

SKENDER: Rekao sam dosta. Dita je postavila da se jede.

 

(Faruk i Petrit sednu za sto. Dita svima sipa supu, pa potom sedne pored Faruka. Jedu.)

 

SKENDER: Već su zaposeli sve kuće na periferiji Uroševca, a nova vojska iz Srbije još stiže. Treba negde da ih smeste. Selo dosad nisu dirali, al’ Enver kaže da će na ovu stranu prekosutra i ne valja da ih čekamo. (Faruku.) Treba još večeras da prebaciš to što je ostalo od oružja našima na Jezerce. Odatle ćeš odmah nazad, da pripremiš decu i ženu za put.

FARUK: Nek’ idu s tobom i Petritom.

DITA: Nemoj tako...

FARUK: Dita!

 

(Pauza.)

 

PETRIT: Ja bih kod ujaka u Bujanovac, dok se ovo ne primiri.

SKENDER: Misliš da će te tamo, s njom, nasmejani dočekati?

PETRIT: Zašto. Ana je...

SKENDER: Zato što je to sad tako!

PETRIT: Nisi bio takav pre...

SKENDER: Nije bilo ovakvo vreme, pre.

PETRIT: Sâm ću ja da se snađem. A vi, možete da me se odreknete...

SKENDER: Slušaj, majku sam ti, kad se s tobom porađala, izgubio...

PETRIT: Rek’o si mi to hiljadu puta...

SKENDER: I hiljadu prvi put da čuješ! Sa ovih deset prstiju sam te od litre mesa odgajio, a ti bi sad od svoje krvi da se odrođuješ zbog...

PETRIT: Zbog koga, reci? Reci!

 

(Skender opali jak šamar Petritu.)

 

SKENDER: ‘Ajde, nauči me! Ti me nauči redu pod stare dane. Nije vreme za ljubav! Ima u životu kad jeste, a sad, eto, nije. Kome se dogodilo, dogodilo, kome nije, tako mu je. Pametnom čoveku je to dovoljno, a budali džaba život...

 

(Petrit se otrgne i ustane.)

 

PETRIT: Moj život je moja stvar.

SKENDER: Nije samo tvoja! Kad čuvaš svoju, čuvaš i našu glavu! Pravo Faruk kaže, naši ti neće oprostiti. A neće ni nama, posebno ako se ovo završi kako bi oni hteli.

FARUK: A ti?

SKENDER: To što sam ja želeo, to nikome sada nije bitno. Neka se završi kako mora, samo svoji na svome da ostanemo. I na broju!

FARUK: Ne pitam te to.

SKENDER: A šta me pitaš?

FARUK: Hoćeš li mu oprostiti?

SKENDER: Mržnja je batina sa sto krajeva. Ne valja se ni za jedan od njih ‘vatati. Al’ ne valja ni ići mimo sveta, ma koliko taj tvoj svet išao mimo ostalih. Tako nam je suđeno u ovoj nevolji, sa svojima da se mešamo, đavolu rogove da ne diramo. Možda će u neko drugo vreme biti drugačije. A možda i neće. Ko to zna...

FARUK: Nisi mi odgovorio na pitanje.

SKENDER: Rek’o sam šta je trebalo...

PETRIT: Enver je otiš’o u miliciju, i ništa mu ne fali.

FARUK: Ne vidiš ti Envera onak’og kakav je. Misli taj kako živ da dočeka jesen na Kosovu. A ti, nastaviš li ovako, nema te rupe u koju ćeš se sakriti.

PETRIT: Ostavite me na miru!

 

(Petrit izađe. Faruk vikne za njim.)

 

FARUK: Petrite!

SKENDER: Pusti ga.

FARUK: Mnogo smo ga pustili...

SKENDER: Ja ću to da izmerim, ne ti!

DITA: Oče, je l’ da rasklonim, pa da idem?

SKENDER: Požuri, posle ćeš da raskloniš.

FARUK: Gde gori da sofru ne može da podigne?

 

(Skender pokaže Diti da ide. Ona izađe.)

 

MRAK

 

ČETVRTA SLIKA

 

(Dita i Ana, negde na periferiji Uroševca.)

 

ANA: Jesmo li, napokon, dovoljno daleko?

DITA: Za nas dve nikad neće biti dovoljno daleko...

ANA: Ne bi’ se morale kriti da smo svega koju stotinu kilometara dalje od ovog mjesta.

DITA: Nije vreme za velike misli, Ana.

ANA: Skenderu se žuri za odgovor?

DITA: Svima nam je život u opasnosti zbog vas dvoje... Petrit je muško, ne rasuđuje glavom, ali ti...

ANA: Šta ja?

DITA: Žensko si, navikla si da trpiš! Ako ga voliš, ostavićeš ga.

ANA: Kako možeš to da mi kažeš, Dita...

DITA: Kako ti možeš nakon svega što ti se dogodilo od tuđih, opet s tuđima...

ANA: Koji su mi tuđi, a koji moji, to više ni sama ne znam... Petrit je drugačiji. Sa njim se osjećam bezbedno...

DITA: Ostala si sama! U toj nevolji ko god da je naišao osećala bi isto...

ANA: Jedni su me tjerali od sebe jer mi je mater bila Hrvatica, drugi zato što mi je otac bio Srbin. Jedino me on nije pitao ni za jedno, ni za drugo. On me je...

DITA: Što misliš da bi vašoj deci bilo drugačije?

 

(Pauza.)

 

DITA: Skender je rekao da će ti pomoći da odeš odavde... Imaćeš dovoljno da započneš novi život...

ANA: Znaš li ti kakav je Petrit muškarac, Dita?

DITA: On mi je dever, kako možeš tako nešto da me pitaš...

ANA: Petrit je čovjek koji zna kako se voli žena. Zna da ti vrhovima prstiju dodirne srce tamo gdje je ono najosjetljivije. Dok mi je majka bila živa, nekako sam i mogla da zamislim život bez Petrita, ali sada...

DITA: Sigurna si da nije umrla zbog tvog izbora?

 

(Anu je ovo jako pogodilo. Okrene se, želi da ode. Dita je shvatila da je preterala. Hoće da je zaustavi.)

 

DITA: Stani, molim te!

ANA: Pusti me! To je bilo podlo, baš podlo...

DITA: Ubiće ga! Kako to ne razumeš... Ubiće ga...

 

(Ana zastane.)

 

DITA: Žao mi je zbog svega što ti se u životu dogodilo. Prič’o mi je Petrit da si mnogo nevolje videla tamo odakle si izbegla, a još više ovde... Ne znam koliko ti je bilo teško u toj Krajini, ali ne razumem zbog čega si pomislila da će ti ovde biti lakše. Sve što je bilo gde na svetu teško jedan jedini gram, na Kosovu je toliko da kad te pritisne prestaneš da dišeš.

ANA: Jesi li sigurna?

DITA: Ja sam ovde život provela i znam...

ANA: Pitam te za Petrita. Jesi li sigurna da će ga...

 

(Poslednju reč Ana nije mogla da izgovori. Ubiti...)

 

DITA: Kuću su nam obeležili. Dvaput je Skender krečio beleg sa zida i opet su ga po treći put stavili. Za mnoge je to što radite neoprostiv greh.

ANA: Petrit kaže da ima ujaka u Bujanovcu...

DITA: Vi ćete da pobegnete, a mi? Šta da radimo mi koji posle rata treba da živimo ovde?

 

(Pauza.)

 

DITA: Razumi me, zbog Bekima i Agima me razumi, zbog moje dece! Kad ih jednog dana budeš imala, shvatićeš koliki je to strah.

 

(Na pomen dece, Ana naglo promeni raspoloženje.)

 

ANA: Znam ja šta je strah!

DITA: Za ovaj ne znaš.

ANA: Predugo smo zajedno, naići će neko. Bolje bi ti bilo da pođeš.

DITA: Šta da kažem Skenderu?

ANA: Poruči mu da će biti onako kako je on htio.

 

MRAK

 

PETA SLIKA

 

(Spavaća soba. Faruk i Dita.)

 

FARUK: Jesi li rasklonila sofru?

DITA: Jesam.

FARUK: Dugo ti je trebalo.

 

(Dita nervozno rasprema postelju.)

 

FARUK: Da li ti je nešto rekla?

DITA: Mislim da je razumela...

FARUK: Kazala si Skenderu?

DITA: Sve kako mi je poručila.

 

(Dita uzme bokal s vodom sa stola pokraj kreveta i počne da pije. Velika je vrućina, voda se prosipa po njenom još uvek lepom telu. Dita hoće da poljubi Faruka. On je iznenađen.)

 

FARUK: Celog si me umokrila. Šta ti je?

DITA: Ništa! Baš ništa...

FARUK: Zašto si...?

DITA: Zato što sam ti žena. Ili te to više ne interesuje?

FARUK: Znaš da nije vreme, treba da idem.

DITA: Znam!

 

(Faruk skida mokru košulju.)

 

DITA: Da li su njih dvoje u pravu, il’ mi?

FARUK: Kako to misliš?

DITA: Branimo im nešto što ne znamo šta je, jer ga nikada nismo ni imali.

FARUK: O čemu govoriš, ženo?

DITA: O tome kako ne znam da li ćeš se sutra vratiti da nas vodiš u Makedoniju.

FARUK: Ja imam odgovornost.

DITA: I? Šta još imaš?

FARUK: Idi, donesi mi suvu preobuku. Vreme je da pođem.

 

MRAK

 

 

ŠESTA SLIKA

 

(Skenderova kuća. Jutro. Skender se umiva. Poliva ga Dita. Nakon što se obrisao peškirom, Skender seda za sto. Dita mu sipa rakiju. Prinosi mu doručak. Diti odjednom iz ruku ispadne tanjir. Skender nije ni okom trepnuo.)

 

SKENDER: Hoćeš li i ti rakije?

 

(Dita na trenutak prekine sakupljanje ostataka sa poda. Čudi je Skenderova ponuda. Do tog trenutka nikada joj nije nudio da sa njim popije prvu jutarnju rakiju.)

 

SKENDER: Da ti se ruke primire. ’Ajde, uzmi...

 

(Dita naiskap ispije rakiju.)

 

SKENDER: A za „živeli“, da sipamo drugu čašu, a?

DITA: Izvinite, ja se zaboravila... Meni je i ova jedna bila mnogo.

SKENDER: Dobro je, biće dana i za nazdravljanje.

DITA: Nisam noćas dobro spavala.

SKENDER: Ni ja. Probudilo me ono puškaranje, u gluvo doba noći.

DITA: Bojim se, oče.

 

(Dita zaplače.)

 

SKENDER: Neka te, neka... I to je od Boga.

 

(U sobu ulazi Enver. Dita se trgne.)

 

SKENDER: Kroz koju si ti rupu ušao?

ENVER: Kroz garažu. Ne moraju baš svi da me vide.

SKENDER: Poranio si. Kojim zlom?

 

(Enver pokazuje očima na Ditu. Skender mahne Diti da ode iz sobe. Ona izađe.)

 

ENVER: Lepa ti snaja, Skendere.

SKENDER: Njena lepota nije tvoja briga!

ENVER: Ne znam čija li će biti.

SKENDER: Šta to pričaš?

ENVER: Presreli su transport noćas.

SKENDER: Faruk?

ENVER: Živ je.

SKENDER: Hvala Bogu. Zašto mu nisi dojavio?

ENVER: Vojska je napravila zasedu. Ni mi nismo znali dok ga jutros nisu doveli u stanicu.

SKENDER: Je li ranjen?

ENVER: Malo ga okrznulo.

SKENDER: Gde?

ENVER: Po ruci, ništa strašno. Strašno je ono što mu se sprema.

SKENDER: Neće ga valjda ranjenog ispitivati?

ENVER: Danas neće, imamo nekakve seronje iz crvenog krsta u kontroli. Al’ sutra ujutru, teško njemu. A teško i meni, ako propeva. Faruk ti je od mekog materijala, nije na oca.

SKENDER: Još noćas treba da ga izbaviš iz zatvora!

ENVER: Ovoga puta moram da se čujem i s našima na Jezercu.

SKENDER: Zašto?

ENVER: Stoput’ sam ti rek’o da taj pos’o s decom svršiš ranije. Al’ k’o da sam džaba trošio reči.

SKENDER: Znaju oni ko je Skender...

 

(Enver krene. Skender ga zaustavi.)

 

SKENDER: Stani! Kad ih vidiš, da im kažeš i za Petrita.

ENVER: Šta za Petrita...

SKENDER: On će se od nje razdvojiti, svojom voljom, uzeo se u pamet. Reci im, ti im to reci!

ENVER: Ne pitam se ja više za Petrita.

 

MRAK

 

 

SEDMA SLIKA

 

(Nadomak Uroševca, na putu ka Gnjilanu. Ana i Skender. Ona je krenula na put. Skender joj nosi kofer. Zastanu. Skender spusti kofer i pokaže joj rukom niz put.)

 

SKENDER: Iza one kuće, kod trafo stanice, čeka te prevoz do Gnjilana. Odatle možeš autobusom u Srbiju.

ANA: Ja tamo nemam nikoga.

SKENDER: (Izvadi iz sakoa svežanj novčanica.) Evo ti i novac, da ti se nađe.

ANA: (Gleda u svežanj novčanica iznenađena.) Hoćete da me isplatite?

SKENDER: Hoću da budem siguran da ćeš otići dovoljno daleko. A za tako nešto ti treba novac.

ANA: (Uzima novac.) Dita mi je kazala da ja, što se vaše porodice tiče, nikada neću biti dovoljno daleko.

SKENDER: Rekla ti je ono što su njoj rekli da treba da znaš.

 

(Ana vadi iz torbe jedno pismo. Daje ga Skenderu.)


SKENDER: Da li u njemu piše sve što smo se dogovorili?

ANA: Možete slobodno da ga pročitate.

SKENDER: Nema potrebe, verujem ti.

 

(Ana podigne kofer i krene. Za trenutak zastane. Okrene se ka Skenderu.)

 

ANA: Trebalo je da se sjutra ujutru Petrit i ja nađemo na stanici. Da putujemo zajedno... A sada putujem sama. Jeste li sigurni da je ovo bio jedini način?

SKENDER: I da je postojao neki drugi, ja ti ga ne bih pokazao.

ANA: Zašto ste me onda maloprije onako gledali?

SKENDER: Kako?

ANA: Onako kako otac gleda djevojku svoga zaljubljenog sina.

 

(Skenderu je neprijatno. Nikada nije bio ovakav. Ali nikada nije bilo ovakvo vreme... Zna šta bi sada rekao, i zna šta mora da kaže.)

 

SKENDER: Mislim da smo se nas dvoje, za jedan život, dovoljno ispričali.

 

(Ana ode. Kad ostane sam, Skender pročita pismo koje mu je dala Ana. Zatim ga savije i stavi u unutrašnji džep sakoa.)

 

MRAK

 

 

OSMA SLIKA

 

(Faruk u ćeliji istražnog pritvora policijske stanice u Uroševcu. Enver ulazi.)

 

FARUK: Najzad si stigao. Dugo ti je trebalo...

ENVER: Uzbuna je.

FARUK: Čujem...

ENVER: Ujutru idemo na tvoje selo. Večeras neću moći da te izvedem.

FARUK: Envere!

ENVER: Dvorište je puno policije!

FARUK: Oni će me ujutru saslušavati...

ENVER: Neće.

FARUK: Jesi li se čuo sa našima?

ENVER: Jesam.

FARUK: I?

ENVER: Vele da se u tvoj jezik ne možemo pouzdati.

 

(Iz male torbe vadi konopac sa omčom. Dok razgovara sa Farukom, Enver lagano, bez žurbe, skoro ritualno, pravi improvizovana vešala, onakva kakva zatvorenici prave kad žele da izvrše samoubistvo u ćeliji.)

 

FARUK: Lažeš! Ti to radiš na svoju ruku... Vikaću! Ako te budu zatekli ovde sa tim konopcem...

ENVER: A ko će ti onda noćas ženu i decu poslati u Makedoniju, da se posle rata živi vrate na svoje, k’o deca heroja? Ili bi ti da budu deca cinkaroša? Da im u školi pljuju oca i psuju strinu!? Je l’ bi to hteo, a?!

FARUK: Izdržaću, izdržaću, veruj mi. Reč neću da izustim, šta god mi radili... Jednu jedinu reč! Veruj mi.

ENVER: Ne verujem ti.

FARUK: Ja nikoga nisam izdao.

ENVER: Zato što nisi imao priliku. Da su te jutros onako uplakanog izveli pred inspektore, pevao bi ti dok ne ogrkaviš. Mene bi tek usput za glavu skratio.

FARUK: Ne bih...

ENVER: Pred svima si me dozivao: „Envere, pomozi mi, ti znaš da ja nisam takav! Reci im!“ Budalo!

 

(Enver prinese stolicu ispod omče, pokaže Faruku da treba da se popne.)

 

FARUK: Nemoj, tako ti Boga...

ENVER: Penji se!

FARUK: Ne želim da umrem!

ENVER: Budi muško barem jednom u životu.

FARUK: Ne mogu, ne mogu!

 

(Enver širokom lepljivom trakom zapuši usta Faruku i na silu ga popne na stolicu. Stavi mu omču oko vrata i gurne stolicu. Faruk se samrtnim trzajima još nekoliko

trenutaka opirao onome što je, očigledno, bilo neminovno. Nakon što se uverio da je mrtav, Enver Faruku skine traku sa usta i ode.)

 

MRAK

 

 

DEVETA SLIKA

 

(Skenderova kuća. Skender i Petrit sede za stolom. Dita pakuje odeću.)

 

SKENDER: (Diti.) Deci obavezno stavi i toplu preobuku. Ume na Šari da zagudi i u ovo doba godine. Do jutra ćete biti u Makedoniji.

DITA: (Petritu.) Šta tebi da spremim, devere?

PETRIT: Ne boj se ti za mene. Decu gledaj.

DITA: Kako ćemo bez muške ruke na toliki put?

 

(Petrit prećuti. Skender pokazuje Diti da je vreme da ode. Ona izađe.)

 

SKENDER: Čuo si snaju?

PETRIT: I ti se je čuo.

SKENDER: Ti treba da pođeš s njima, ja moram da ostanem ovde. Starce neće da diraju. Vama treba da sačuvam kuću, a ne sebi. Neću valjda u grob da nosim sve ovo...

PETRIT: Meni ne treba ništa.

SKENDER: Vid’o sam te kad si izvukao spakovan kofer iz ormana. Valjalo bi da razmisliš na koju stranu ćeš ga poneti...

PETRIT: Već sam razmislio.

SKENDER: Ana te neće čekati na stanici.

PETRIT: O čemu ti...

SKENDER: Otišla je bez tebe. Platio sam joj da ode.

PETRIT: Pretio si joj!

SKENDER: Nisam.

PETRIT: Otac si mi, ali sada si preterao. Ako joj se nešto dogodilo, ja...

SKENDER: Jednostavno je uzela novac i otišla.

PETRIT: Lažeš!

SKENDER: Ako ne veruješ ocu, evo ti pismo da se uveriš. Oproštajno. Pročitaj!

 

(Skender daje Petritu pismo. Petrit čita, ne može da veruje.)

 

PETRIT: Ovo nije istina. Ne znam šta si joj učinio... Ona ne bi...

SKENDER: Sama je rekla cenu. Čak te je i potcenila. Bio sam spreman da joj dam mnogo više.

 

(Petrit istrči napolje. Duga pauza. Ljut je Skender... Na sebe, ne vreme u kojem živi, na život, na sve je ljut. Al’ ne dozvoljava da se vidi.)

 

MRAK

 

 

DESETA SLIKA

 

(Zaglušujući zvuk bombardovanja. Iz otvorenih kofera prosula se odeća. I beli veš. Crven od sveže krvi.)

 

MRAK

 

 

JEDANAESTA SLIKA

 

(U kafani, Enver i Skender.)

 

ENVER: Otkud sam ja mogao da znam da će da bombarduju konvoj? Nije logično... Pa sami su rekli da oni sve vide iz tih aviona, sve! Nisam znao, Skendere, tako mi svega. Kako sam mogao da znam. I Dita, i deca... I Petrit! Njega si ti naterao da pođe, ne ja... Grešan sam, mnogo sam grešan. Al’ nisam kriv...

 

(Ispije rakiju. Sipa iznova i sebi i Skenderu. Skender je skoro nepomičan.)

 

ENVER: Hajde, uzmi! Uzmi da nazdravimo, pa da se raskusuramo k’o ljudi. Ako ti nećeš, ima ih u redu kol’ko ti drago... Čitavo selo! Čime da ti platim? Čime... Ovim što mi je ostalo od života. Ništa je to i tebi i meni!

SKENDER: Pravo veliš, baš ništa!

 

MRAK

 

(U mraku se čuje pucanj.)

 

KRAJ PRVOG ČINA


DRUGI ČIN

 

PRVA SLIKA

 

(Kosovo, Uroševac. Kafana. Leto 1999, ubrzo nakon završetka bombardovanja SR Jugoslavije. Velimir i Dimitrije za stolom, sede i piju. Kafana sablasno prazna. Velimir je viđeniji čovek u srpskom selu nadomak Uroševca. Dimitrije u uniformi podnarednika vojske SAD-a, sa oznakama KFOR-a.)

 

VELIMIR: Što se praviš da ne vidiš zašto nas bombarduju? Hoće seme da nam zatru, moj Dimitrije.

DIMITRIJE: Ja da ti zatrem seme...!?

VELIMIR: Ne ti, al’ ovi tvoji...

DIMITRIJE: Bede su oni vas rešili, Velimire, haosa. Nije ono ni bila država, čim su je prepišali za tri meseca. Sad se, barem, zna za red.

VELIMIR: Ovo zoveš redom?

DIMITRIJE: Ovo!

VELIMIR: Kol’ko ima kako si iz sela otiš’o u Ameriku, a?

DIMITRIJE: Na vreme je mene moj otac iz ovog sranja odveo. Da je sreće da ste i vi pošli...

VELIMIR: Koliko?

DIMITRIJE: Bogme, dva’es’ godina...

VELIMIR: I za sve te godine si se nagled’o reda?

DIMITRIJE: Jašta...

VELIMIR: Pa je l’ on ovako izgleda, duše ti? Niko iz mog sela sam ni do Uroševca ne može da ode, a kamo li dalje...

DIMITRIJE: Tebi se iz sela u varoš može kad god ti je volja.

VELIMIR: Ne, bogami, nego kad je tebi volja da me pratiš.

DIMITRIJE: A meni je, vidiš, povazdan volja da te pratim! ‘Ajde, živeli, bre. Daj da pijemo, a ne povazdan politiku da timarimo. Ubi me ova žega.

 

(Dimitrije drži čašu rakije, spreman da nazdravi.)

 

VELIMIR: Ta uniforma, k’o da ti je mozak popila. K’o da nisi Srbin...

DIMITRIJE: Ovde nisam! Ovde sam vojnik!

VELIMIR: Čiji?

DIMITRIJE: Američki.

 

(Pauza.)

 

VELIMIR: Znaš ti šta ti ja pričam...

DIMITRIJE: Ne znam ja šta mi ti meni pričaš i neću da znam!

 

(Malo duža pauza. Dimitrije još uvek drži čašu spremnu za nazdravljanje.)

 

DIMITRIJE: ‘Ajde. ‘Ajde, bre...

 

(Velimir prihvati zdravicu. Kucaju se.)

 

DIMITRIJE: Mašala... Biće to sve kako valja, videćeš, strpi se malo.

VELIMIR: Ako pre toga ne pocrkamo...

DIMITRIJE: E, vala i pocrkali dabogda, kad ste takvi zajebani. Samo o crkavanju i mislite. O životu, jok. Ova nevolja je mogla da vas zaobiđe. Al’ ne može Srbin miran na dupetu pa to ti je. Mora da se počeše makar i kožu odrao. Šaka jada vas je na Kosovu ostala, a vi se opet za rat spremate.

VELIMIR: Kakav rat, jezik pregriz’o. Nema ni dve nedelje kako se jedan završio, kome treba još...

DIMITRIJE: To ja tebe pitam? Samo, pazi, ovoga puta može da vas ne pretekne ni za pelcer.

VELIMIR: Nas razoružavate, a njima zemunice pune oružja. Svakoj se zna i gde je i kolika je. I pravite se blesavi...

DIMITRIJE: Dok su dole, miruju.

VELIMIR: Al’ kad odozdo izniknu!?

DIMITRIJE: Ako niknu, a vi preda se isturite druge i otrpite ono što se mora otrpeti. Ima ko je plaćen gaće da krvari, onaj ko mora. (Ispije čašu naiskap. Zatim sipa sebi i Velimiru.) Zemlju imaš...

VELIMIR: Imam!

DIMITRIJE: U nju gledaj! I podvikni onim svojim sinovima, glava si kuće. Da se uzmu u pamet. Takve ponude se ne odbijaju!

VELIMIR: Zreli su ljudi. Ne mogu ja da im komandujem.

DIMITRIJE: Ako počnu da rade za nas, niko vam ništa ne može.

VELIMIR: Mnogo tražiš od mene.

DIMITRIJE: Gledam kako glavu na ramenima da vam sačuvam...

VELIMIR: More, svoju glavu ti čuvaš...

DIMITRIJE: I svoju!

 

(Pauza.)

 

DIMITRIJE: Obojica su školovani, znaju jezike. Biće prevodioci, a ne vojnici. Daj bar jedan rat da preskočimo, da danemo dušom. I nemoj vazda da ti ponavljam. Tvoja nije k’o bilo čija u selu. Ako se u tvojoj kući prelomi na ovu stranu, valjaće za sve. Ako ne...

VELIMIR: Ti to pretiš?

DIMITRIJE: Jok ja. Savet dajem.

 

MRAK

 

DRUGA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Za stolom, sede Velimir, njegov mlađi sin Vasilije i Velimirova snaja, udata za starijeg sina Raška, Marija.)

 

VELIMIR: Marija, ’ajde postavi da se jede.

MARIJA: Da sačekamo još malo. Sa’ će Raško.

 

(Vasilije ustane i ode od stola.)

 

VELIMIR: Ako dođe, ješće.

 

(Marija ustane, počne da postavlja.)

 

VELIMIR: Ti, Vasilije, sedi za sto.

VASILIJE: Déli nas, Velimire, ako Boga znaš.

VELIMIR: Rek’o sam ti već. Nije vreme.

VASILIJE: Kad je vreme?

VELIMIR: Sad nije.

VASILIJE: Ne može više ovako. ’Oću sebi kuću da sazidam, da se ženim.

VELIMIR: Pa evo ti kuća, ženi se.

VASILIJE: Znaš ti zašto se ja ne ženim u ovoj kući.

 

(Vasilije pogleda u Mariju. Ona pobegne u kuhinju.)

 

VELIMIR: Marija! (Vasiliju.) Antihriste.

VASILIJE: Ni to mi nisi dao, da se ženim kako ’oću i s kim ’oću.

VELIMIR: Činio sam ono što je red.

VASILIJE: Ako je red za jednog, onda je i za drugog.

VELIMIR: Prvo za jednog, a onda za drugog.

VASILIJE: I gde su ti unuci sada?

VELIMIR: Dosta!

VASILIJE: Nisam ja kriv što sam se drugi rodio.

VELIMIR: Nisam ni ja!

VASILIJE: Pa ko je onda? Pokojna majka možda?!

 

(U sobu ulazi Raško. Pripit je.)

 

RAŠKO: Vazda mislim što li pijem. I kad dođem kući, odma’ se setim!

VELIMIR: Evo ti ga brat pa se delite. Al’ bez mene.

RAŠKO: Marija!

 

(Ulazi Marija.)

 

MARIJA: Raško, stig’o si. ’Ajde da jedemo.

RAŠKO: Jeo sam. Daj ti meni, ženo, vino.

MARIJA: ’Oćemo li jednom zajedno da ručamo...

RAŠKO: Ne palacaj s vrata, nego sipaj!

 

(Marija sipa Rašku vino.)

 

RAŠKO: (Vasiliju.) Opet zemlja, a?

VASILIJE: Svoju brigu ja brinem.

RAŠKO: Tvrd ora’ Velimir, tvrd. Možda čeka da mu se sinovi zakrve?

MARIJA: Raško, pijan si!

RAŠKO: Ti da ćutiš!

VELIMIR: Neću još da vas delim i tačka. Sada valja da smo na okupu.

VASILIJE: Ne vidiš li da nas to odrodi?

VELIMIR: Dosta više, ¢leb mi ogadi! Jezik vama treba odebljati, i ovde i po varoši.

RAŠKO: A, tu smo dakle. Tu svrbi... Opet ti je onaj tvoj Dimitrije punio uši?

VELIMIR: Kad vide drugi, vidi i vojska.

VASILIJE: Pa, nek gledaju.

VELIMIR: Dimitrije ima pravo. Jedini nam je spas da se primirimo!

VASILIJE: Kud’ ćeš više od ovoga...

VELIMIR: A šta bi ti?

VASILIJE: Ja bi’ da se branim, pa ako mi je već suđeno da crknem, da crknem k’o čovek!

VELIMIR: Ovo malo što nas je ostalo, moraju da sačuvaju, da ne pukne bruka po svetu...

VASILIJE: Ne budi naivan, kakva bruka, kakav svet... Pobiće nas k’o zečeve, ako se ne branimo!

VELIMIR: Neće, ako se, najzad, uzmemo u pamet.

RAŠKO: Ti bi nas u tu njihovu vojsku, a?

VELIMIR: Nećete nositi uniformu, prevodićete. Posao kao i svaki drugi! To nam je jedina šansa da opstanemo. Zemlju da sačuvamo.

VASILIJE: Tebi je zemlja povazdan najpreča.

VELIMIR: A tebi nije? Zapeo si da je otmeš preko mene živog! Celog života vas životu učim, ama nešto da sam vas naučio.

 

MRAK

 

TREĆA SLIKA

 

(Marija i Raško leže u krevetu. Do pre nekoliko trenutaka su vodili ljubav. Noć je. Progovorili bi, oboje, ali bez reči su, jedno za drugo, davno ostali. Marija dodirne rukom Raška. Htela bi da ga pomiluje.)

 

RAŠKO: Nemoj da se trudiš ...

 

(Raško se pridigne. Sedne na ivicu kreveta, leđima okrenut Mariji. Pali cigaretu.)

 

MARIJA: Vasilije je rešio. A ti?

RAŠKO: Nisu mi veliki izbor ostavili. Ni on, ni otac.

 

(Pauza.)

 

MARIJA: Hoću da ti kažem nešto ... Nešto lepo.

RAŠKO: (Okrene se ka Mariji, dodirne joj stomak.) Da nisi...?

MARIJA: Ne, nisam. Nije to. Htela sam da ti kažem...

RAŠKO: Neka.

 

(Pauza.)

 

MARIJA: Bojim se, Raško.

RAŠKO: Nisi jedina.

MARIJA: Ti si dobar čovek.

 

(Gledaju se bez strasti. Do ganuća bez strasti.)


MRAK

 

ČETVRTA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Soba. Velimir sedi i puši. Baš je zadimio, kao da gori. Ulazi Vasilije. Gleda oca u oči. Mnogo toga se neizgovorenog isprečilo između njih. Previše.)

 

VASILIJE: Zvao si me?

VELIMIR: Zvao.

VASILIJE: Što?

VELIMIR: Sedi da čuješ.

VASILIJE: Nemam vremena za sedenje. Treba da krenem.

VELIMIR: Ako nam je išta ostalo, onda je to vreme. Ne donose se takve odluke na prečac.

VASILIJE: Na prečac!? I slepac bi video ono što se ti praviš da ne vidiš. Ja više da sedim skrštenih ruku ne mogu!

VELIMIR: Nije pametno to što si naumio. Ni za tebe, ni za nas.

VASILIJE: Bio sam jutros na groblju. Majčin krst su polomili i na grob joj se posrali. Ne znam odakle ti ta snaga.

VELIMIR: Dakle, rešio si da pogineš!

VASILIJE: Rekoh ti, rešio sam da se branim.

VELIMIR: Raško je...

VASILIJE: On misli tako, a ja ovako. Svako je doneo svoju odluku.

 

(Vasilije krene ka vratima. Velimir ugasi cigaretu i ustane.)

 

VELIMIR: Stani.

VASILIJE: Džaba se trudiš.

VELIMIR: Stani!

 

(Vasilije zastane. Velimir mu priđe, okrene ga ka sebi, iz pasa vadi pištolj i daje ga Vasiliju.)

 

VELIMIR: Od oca mi je. Da ga nosiš i da paziš na koju ga stranu okrećeš.

 

(Vasilije uzima pištolj. Gleda Velimira u oči.)

 

VELIMIR: To ti je od mene, umesto blagoslova. Sad možeš da ideš.

 

(Pauza. Ulazi Marija i nosi torbu punu hrane.)

 

MARIJA: Vaso! Za put, da ti se nađe.

 

(Vasilije uzima torbu.)

 

MARIJA: Pazi na sebe.

 

(Vasilije ode.)

 

MRAK

 

PETA SLIKA

 

(Kafana. Raško sedi za stolom i pije. Ulazi Dimitrije, nosi bokal vina.)

 

DIMITRIJE: Baš sam hteo s nekim da popijem.

RAŠKO: Žurim.

DIMITRIJE: Kud ćeš, ne gori.

RAŠKO: Imam posla.

DIMITRIJE: Imam ga i ja. Zbog tvrdih lučnica, k’o što ti je brat, imam posla preko glave. Al’ opet, stignem i da popijem. Sedi, neće pos’o da pobegne.

RAŠKO: Proklet bio dan kad sam tebe i Velimira poslušao.

DIMITRIJE: Tim poslom si svojima glave na ramenima sačuvao. Da je sreće da nas je i Vasilije poslušao...

RAŠKO: Dobio sam raspored, Dimitrije.

DIMITRIJE: Je li? Kuda ideš?

RAŠKO: U Peć.

DIMITRIJE: Tako ti je to kad radiš pri vojsci. Navići ćeš se.

 

(Dimitrije sedne za sto i sipa u svoju i Raškovu čašu.)

 

DIMITRIJE: Vodiš li Mariju sa sobom?

RAŠKO: A šta to tebe svrbi?

DIMITRIJE: Pitam!

RAŠKO: Pitaš, a znaš!

 

(Dimitrije nudi Raška pićem. Ovaj neće.)

 

DIMITRIJE: Kako ćeš je samu ostaviti? Može Vasa da naiđe...

 

(Raško ustane.)

 

DIMITRIJE: Sedi, bre, gledaj šta je vina na stolu.

RAŠKO: Rekoh ti da imam posla. Žurim.

DIMITRIJE: Ženi? Da te ona kod kuće s decom, željna, ne čeka?

RAŠKO: Dimitrije...

DIMITRIJE: Čujem, teraš je, al’ ti otac ne da!

RAŠKO: Nisu to tvoja posla.

DIMITRIJE: Nikad se ne zna.

RAŠKO: Šta se to ne zna?!

DIMITRIJE: Ili piješ, ili ne piješ! Trećeg nema. A ja bi’ da popijem!

 

(Raško izađe.)

 

MRAK

 

ŠESTA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Soba. Noć. Velimir sedi za stolom. Ponovo puši toliko da se dim može seći nožem. Spolja se čuje Dimitrije kako viče.)

 

DIMITRIJE: Velimire!

 

(Velimir pođe ka prozoru. Ulazi Dimitrije. Preko čela i oka mu zavoj, pomalo krvav. Sa Dimitrijem je i vojnik KFOR-a.)

 

VELIMIR: Dimitrije...

DIMITRIJE: (Vojniku.) Look at the basement, there you will find!

 

(Vojnik odlazi.)

 

VELIMIR: Šta to radiš?

DIMITRIJE: Noćas su mi ubili narednika.

VELIMIR: Ti znaš šta je u podrumu. Zašto si ga...

DIMITRIJE: Umalo i ja da najebem. Nije trebalo Vasu onako da pustim. Trebalo je...

VELIMIR: Dimitrije, ne igraj s takvim stvarima.

DIMITRIJE: A šta bi ti, da se igram svojom glavom? (Pokazuje na previjenu glavu.) Omašilo me za dlaku. Nema više zajebavanja!

 

(Ulazi vojnik, drži Mariju i oružje koje je pronašao.)

 

MARIJA: Pustite me! Dimitrije, kaži im da me puste!

 

(Dimitrije daje rukom znak vojniku da pusti Mariju.)

 

DIMITRIJE: (Velimiru.) Ja sam ti prič’o, a ti? Što me nisi sluš’o... (Vojniku pokazuje na Velimira.) Take him!

 

(Vojnik izvodi Velimira. Dimitrije pođe za njima.)

 

MARIJA: Kuda ga vodite, Dimitrije?

 

(Dimitrije se naglo okrene prema Mariji. Ona ustukne. Dimitrije izađe.)

 

MRAK

 

SEDMA SLIKA

 

(Kancelarija u komandi KFOR-a. Marija sedi na stolici. Ulazi Dimitrije, ima epolete narednika.)

 

DIMITRIJE: Rekli su mi da me traži neka žena. Nisu rekli da si ti.

MARIJA: Lažeš, rekli su ti.

DIMITRIJE: Šta hoćeš?

MARIJA: Da pustiš oca.

DIMITRIJE: Tek tako da ga pustim?

MARIJA: Ne tek tako. Zato sam ti i došla.

 

(Dimitrije gleda u Mariju. Priđe joj. Počne da je skida.)

 

MRAK

 

OSMA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Soba. Dan kasnije. U sobi Marija. Ulazi Velimir.)

 

MARIJA: Oče, živ si ... Bože ...

VELIMIR: Živ, dabome da sam živ. Znaju oni da ne mogu tek tako sa mnom. Nije, bre, Velimir bilo ko. Biće da je Raško poteg’o neke veze...

MARIJA: Neka, samo da si živ. Spremila sam ti čistu košulju. (Prinosi mu košulju.) Evo, odo’ ja da uredim za jelo dok se ti presvučeš.

 

(Marija pođe prema izlazu. Velimir je zaustavi pitanjem.)

 

VELIMIR: Kako je imanje?

 

(Marija zastane. Ljuta, razočarana.)

 

MARIJA: Dobro, dobro ti je imanje!

VELIMIR: Nešto nije u redu?

MARIJA: Sve je u redu!

VELIMIR: Nije ti drago što su me pustili.

MARIJA: Kako možeš tako da govoriš ...

VELIMIR: Vidim, mrštiš se.

MARIJA: Zar je zemlja sve za šta imaš da me pitaš? Danima lomim prste ovde, pitam se da l’ si živ, šta da radim ...

VELIMIR: Ne boj se, rešio sam. Neću te terati.

MARIJA: Nećeš?

VELIMIR: Imam sada prečeg posla.

MARIJA: A Raško?

VELIMIR: O tome ćemo kad dođe.

MARIJA: Oče, da l’ bi moje dete čuv’o k’o unuka?

VELIMIR: Mutan bunar ovo vreme, Marija. Nemoj i ti da ga mutiš.

 

MRAK

 

DEVETA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Noć. Marija sedi. Čuje se kako neko lupa na vrata.)

 

MARIJA: Ko je?

VASILIJE: (Spolja.) Ja sam, Marija, Vasilije. Otvaraj, brzo, videće me neko. (Marija ode da otvori vrata.)

MARIJA: Vaso! Otkud ti?

 

(Ulazi Vasilije. U ruci mu puška. O pasu pištolj.)

 

MARIJA: Deder, sedi. Moj Vaso, otkad te nisam videla. Smršao si, lice ti se nekako izdužilo. Sa’ ću da postavim.

 

(Marija odlazi po hranu i postavlja Vasiliju da jede.)

 

VASILIJE: A Velimir, ost’o da spava na njivi?

MARIJA: Što pitaš kad znaš. Dežura, čuva letinu. Pušku su mu zaplenili, a on uz’o sekiru i povazdan je tamo.

VASILIJE: Čujem da su ga hapsili?

MARIJA: Jesu, al¢ su ga brzo pustili.

VASILIJE: Zbog mene su ga hapsili?

MARIJA: Valjda...

VASILIJE: Je l¢ dobro sad?

MARIJA: Dobro je, dobro je on.

VASILIJE: Ti, jesi li ti dobro?

 

(Pauza.)

 

MARIJA: Hoćeš vina?

VASILIJE: Ako ima.

MARIJA: Nađe se, fala Bogu.

 

(Marija donosi vino i jednu čašu.)

 

VASILIJE: A čaša za tebe?

MARIJA: Ja ne pijem.

VASILIJE: Uzmi ... Malo.

MARIJA: Pa dobro, malo. Ti znaš da ja nisam ni pre, a kamo li sad kad ne pretiče.

 

(Marija uzima čašu. Vasilije joj sipa vino. Kucaju se.)

 

VASILIJE: E pa, živeli, Marija.

MARIJA: Da si živ i zdrav. ’Ajde jedi.

VASILIJE: Javlja li se Raško?

MARIJA: Meni ne.

VASILIJE: Ti i Velimir, možete li?

MARIJA: Možemo mi, ti čuvaj glavu.

VASILIJE: Pričaju da te Raško terao iz kuće. Zbog dece te terao?

MARIJA: Zbog dece. Kaže, jalova sam.

VASILIJE: Voliš li ti njega?

MARIJA: Muž mi je.

VASILIJE: Ne pitam te to.

MARIJA: A šta me pitaš?

VASILIJE: Na pogrešna vrata si mi u kuću ušla.

MARIJA: Nije te bilo, Vasilije. Nije te bilo...

VASILIJE: Bio sam na fakultetu! Mogla si da čekaš.

MARIJA: Nisam znala da li ćeš da se vratiš.

VASILIJE: Vratio sam se, zbog tebe sam se vratio. Da noću slušam kako cviliš u krevetu rođenog mi brata.

MARIJA: Ćuti, molim te!

VASILIJE: Jednu reč da si mi rekla, jednu reč.

 

(Pauza.)

 

VASILIJE: Je l’ bi volela da imaš dete?

MARIJA: Samo to nemoj da me pitaš.

VASILIJE: Da l’ bi volela?

MARIJA: Bi’!

VASILIJE: I ja bi’, Marija. Voleo bi’ da imam dete.

 

MRAK

 

 

DESETA SLIKA

 

(Marija i Vasilije spavaju u krevetu. Ulazi Velimir.)

 

VELIMIR: Vasilije!

MARIJA: Oče, ja...

VELIMIR: Vasilije!

 

(Vasilije ustaje, počinje da se oblači).

 

VASILIJE: Velimire...

VELIMIR: Je l’ znaš čiji je to krevet?

VASILIJE: Saslušaj me.

VELIMIR: Pitam te, čiji je to krevet?

VASILIJE: Sad je moj!

VELIMIR: Raškov je.

VASILIJE: Bio je njegov.

VELIMIR: Šta je tebi Raško?

VASILIJE: On je oterao! Ja je vraćam.

VELIMIR: Brat, brat ti je!

VASILIJE: Moja je i tako ima da ostane!

 

(Obukao se, uzima oružje i torbu. Okrene se prema Mariji.)

 

VASILIJE: Marija, doći ću po tebe što pre budem mogao.

 

(Vasilije hoće da poljubi Mariju. Ona se sklupča i okrene mu leđa.)

 

VELIMIR: Šta da ti kažem bratu, ako dođe?

VASILIJE: Kaži mu ono što si vid’o.

 

(Vasilije krene ka vratima. Za trenutak se okrene, pogleda u Velimira. U oca pogleda.)

 

VASILIJE: Čuvaj mi se, oče. Čuvaj glavu.

 

(Vasilije izlazi. Velimir gleda za njim. Gleda za sinom. Marija plače. Jeca. Tiho.)

 

VELIMIR: Svaki svoj amanet ostavi i ode. Jebem ti decu... (Mariji.) Ti se obuci. Davno je izgrejalo!

 

MRAK

 

KRAJ DRUGOG ČINA


TREĆI ČIN

 

PRVA SLIKA

 

(Kancelarija KFOR-a, Peć. Ana i Raško sede za kompjuterskim stolovima i rade. Odjednom, Ana se uhvati za glavu, prestane sa kucanjem.)

 

RAŠKO: Nije ti dobro? Hoćeš li malo vode?

 

(Ana klimne glavom. Raško joj donese čašu vode. Ona popije gutljaj i odloži čašu.)

 

RAŠKO: Da ti otkopčam ovo dugme oko vrata?

ANjA: Sama ću. (Otkopčava dugme.)

RAŠKO: Možda bi trebalo da se odmoriš?

ANjA: Nije potrebno. Već mi je bolje.

 

MRAK

 

 

DRUGA SLIKA

 

(To popodne, pored potoka. Ana, lepa, mokra i gola. Kupala se. Traži odeću, nema je. Ulazi Raško, u ruci mu njena odeća. Ana je iznenađena, klekne i rukom prekrije grudi.)

 

ANA: Kako se usuđuješ?

RAŠKO: Odeća ti miriše. Na tebe.

ANA: Vrati mi moje rublje.

RAŠKO: Lepša si bez njega. Nikada u svom životu nisam video tako belu kožu. Belja si od brašna.

ANA: Vidjeće nas neko.

RAŠKO: Hoću da je dodirnem.

ANA: Zima mi je.

RAŠKO: Samo da je dodirnem.

 

(Ana ćuti. Raško klekne pored nje. Dodiruje joj kožu.)

 

RAŠKO: Hladna ti je koža od vode. A opet, k’o da peče. Da zagrebeš ko zna da l’ bi krv potekla.

ANA: Oženjen si čovjek, Raško.

RAŠKO: Tu nema krvi, samo koža.

ANA: Imaš ženu!

RAŠKO: Je l’ ti znaš da voliš?

ANA: Sigurno imaš i djece.

RAŠKO: Je l’ umeš da voliš?

ANA: Ja tebe ništa ne razumjem.

 

(Pauza.)

 

RAŠKO: Nemam ja ništa. Pseto kad potrči za mnom radujem se. Nekako me mimoišlo.

 

(Raško ogrne Anu uniformom. Ona ustane.)

 

RAŠKO: Mic po mic i kad se okreneš skroz prošlo, ne osetiš da je trajalo. Na kraju zažmuriš, a da nisi čestito oči otvorio. Toga se ja bojim, Ana, da me ne mimoiđe i ovo što se beli na tebi. Da l’ me sad razumeš?

ANA: Ne, niti slova.

RAŠKO: Nije važno ...

ANA: Važno je, itekako je važno da razumjem šta misliš, šta hoćeš, da mi to kažeš običnim rječima, a ne tim tužbalicama. To što pričaš je srdžba.

RAŠKO: Budi mi žena.

ANA: Tek tako. Video si me nagu, dodirnuo kožu i sad je došlo na red da me ženiš. A gdje je kraj?

RAŠKO: Tu.

ANjA: Gdje tu?

 

(Raško je poljubi u stomak. Ona se opire. Samo za trenutak.)

 

MRAK

 

 

TREĆA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Proleće. Soba. Marija leži, sa lica joj se čita ona neizreciva odlučnost kojom samo žene umeju da štite nešto do čega im je stalo više no do života. Marija je ušla već u deveti mesec trudnoće. Ulazi Velimir. Sedne pored kreveta.)

 

VELIMIR: Jesi li sigurna da ti je vreme?

MARIJA: Ne znam, valjda.

VELIMIR: Poslao sam po babicu, za svaki slučaj.

MARIJA: Možda nije trebalo.

VELIMIR: Neka, neće noge da polomi ako dođe.

 

(Pauza.)

 

MARIJA: A kad se rodi?

VELIMIR: Šta, kad se rodi?

MARIJA: Za dete si rek’o, mesto mu je u kući.

 

(Velimir ćuti.)

 

VELIMIR: Ostavi to za drugi put.

MARIJA: Sad mi kaži!

VELIMIR: A šta da ti kažem? K’o da ja znam. Jednom si mi sinu venčana žena, a s drugim ćeš dete da rodiš. Da ih pregorim ne mogu. Jesi li ti svojom voljom s Vasilijem u krevet otišla?

MARIJA: On me nije na silu terao.

VELIMIR: Raška nisi htela?

MARIJA: Nisam ga volela. Ima i kad sam ga htela.

 

(Čuje se kako neko lupa na vrata.)

 

VELIMIR: Biće da je to babica. Idem da otvorim.

 

(Velimir pođe ka vratima. Marija ga uhvati za ruku. On zastane. Gledaju se nekoliko trenutaka.)

 

MRAK

 

 

ČETVRTA SLIKA

 

(Ana i Raško leže. Njoj raskopčana bluza. Stomak joj je već veliki, ona zaobljena u licu, a opet bleda. Vreme je da svetu podari novi život. Zbog toga se oseća moćno, ali postoji nešto zbog čega bi najradije vratila vreme barem za dan unazad. Odložiti neodloživo, a tako željeno i iščekivano... Čudan je to spektar emocija.)

 

ANA: Ne želim bez tebe u bolnicu.

RAŠKO: Kontrakcije su ti krenule pre vremena. Nisi još izašla iz osmog meseca. Moraš biti pod nadzorom lekara.

ANA: Plašim se...

RAŠKO: Dobio sam novi raspored. Nisam ja kriv...

ANA: Ne mogu više da ostajem sama!

RAŠKO: Ana...

ANA: Kad je tata poginuo, mislila sam da je to najstrašnije što mi se u životu može dogoditi. Nisam ni slutila šta me još čeka. A onda smo majka i ja morale da bježimo. Kad smo došle na Kosovo i pored svega što sam preživjela u Hrvatskoj, usred onog prividnog mira bila sam tako daleko od svega što sam smatrala da čini život. A kad je počelo bombardovanje... Mama to nije izdržala. Njezinu smrt sam osjetila kao nešto sebično. Ostavila me je samu, sasvim samu...

RAŠKO: A Petrit?

 

(Ana zastane. Pauza, duga pauza.)

 

RAŠKO: Petrit je ...

ANA: Ko zna što bi bilo sa mnom da me on nije zaštitio. Bila sam mu kamen o vratu koji je tako radosno nosio... A ja sam se bojala ostati sama... Raško, ja ne umjem biti sama.

RAŠKO: Nisi sama.

ANA: Obećaj mi da ćeš doći po mene.

RAŠKO: Pobogu, Ana!? Ti nosiš moje dete!

ANA: Po mene!

 

(Raško je gleda. Njegovi dlanovi su deo njene kože.)

 

RAŠKO: Da li ti, Raško Krstiću, hoćeš ovu ženu? Da. Da li ti, Ana Krička, hoćeš ovog čoveka?

ANA: Da, da ... Po tisuću puta, da!

 

MRAK

 

 

PETA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Rano leto. Marija ljulja kolevku. Ulazi Dimitrije. Pijan je. Ne zna da li je došao na pravo mesto, ali zna da ga mesto na kojem je bio nije držalo.)

 

MARIJA: Šta ćeš ti ovde?

DIMITRIJE: Da ga vidim.

MARIJA: Beži, pijan si!

DIMITRIJE: Neka sam. Da ga vidim! (Priđe kolevci.) Je l’ stvarno Vasilijev?

 

(Tiho uđe Velimir. Marija i Dimitrije ga ne vide. Velimir ćuti i sluša.)

 

MARIJA: Rekla sam ti da je Vasilijev. Beži!

DIMITRIJE: Braća su, obojica jalovi.

MARIJA: Ja znam.

DIMITRIJE: Jedno je ljubav, a drugo krv, Marija.

MARIJA: Nije tvoje!

DIMITRIJE: Zakuni se, zakuni se u njega.

 

(Dimitrije pokazuje Mariji da se zakune u dete. Ona ćuti. Velimir prekida tišinu.)

 

VELIMIR: Čuo si je.

 

(Marija shvati da je Velimir čuo njen i Dimitrijev razgovor.)

 

MARIJA: Oče ...

VELIMIR: Vidim li te da mi još jednom prag prekoračiš, Mitre, kunem ti se, ubiću te.

 

(Dimitrije podigne pušku. Marija se naglo Dimitriju unese u lice.)

 

MARIJA: Nije tvoje!

 

(Za trenutak svi kao ukočeni. Dimitrije skloni Marijine ruke sa svoga lica. Ustane, sredi uniformu i izađe. Velimir krene napolje. Marija potrči za njim i zagrli ga s leđa.)

 

MARIJA: (Tiho, na uho.) Imaš unuka...

 

(Marija čvrsto stegne Velimira, do iznemoglosti. Hoće da ga okrene prema sebi.)

 

MARIJA: Imaš unuka, oče!

 

(Velimir se lagano okrene. Ona ga još čvršće zagrli. On se za trenutak pokoleba. Zatim je prigrli.)

 

VELIMIR: Snago moja...

 

MRAK

 

 

ŠESTA SLIKA

 

(Bolnica. Soba. Ana. Leži. Ulazi Raško.)

 

ANA: Bože, Raško! Zašto tek sada, zašto tek sada!?

RAŠKO: Ne boj se, sve je u redu. Gde je Andrej?

ANA: Spava.

RAŠKO: Moj sin.

 

(Pogledaju se, nasmeju i ponovo zagrle. On sedne, ona njemu u krilo.)

 

RAŠKO: Sve će biti dobro, sve.

ANA: Kad si me ostavio ovdje one noći, sa njim u stomaku, mislila sam da neću moći.

RAŠKO: Dobro je, Ana.

ANA: Tresla sam se, bilo me je strah. Mislila sam da voliš samo ono što nosim u sebi, da ćeš, kad se porodim, doći i uzeti ga, da ću opet ostati sama.

RAŠKO: Ana, vratio sam se.

 

MRAK

 

SEDMA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Soba. Velimir sedi i puši. Ulazi Vasilije, u uniformi je, pomalo neuredan, neobrijan, odaje sliku vojnika u begu.)

 

VELIMIR: Vasilije!

VASILIJE: Gde su?

VELIMIR: Ko?

VASILIJE: Znaš ti ko.

VELIMIR: Što pitaš?

VASILIJE: Gde mi je dete?

VELIMIR: Ne znam ja ni za kakvo tvoje dete.

VASILIJE: Ne igraj se sa mnom Velimire. Znam da je rodila. Narod priča. To je moje dete, je li da je moje?

 

(Ulazi Marija, ugleda Vasilija. Vasilije priđe, počinje da je grli, suludo, grčevito, jako.)

 

VASILIJE: Marija, došao sam po tebe i dete!

 

(Marija se otrgne uz krik pun srdžbe.)

 

VELIMIR: Pusti je! Ne možeš tek tako da dođeš posle toliko vremena i da vodiš kog’ hoćeš i kuda hoćeš. Njoj je mesto ovde.

VASILIJE: Vi imate moje dete, moga sina.

VELIMIR: Nemamo mi ništa tvoje.

VASILIJE: Moje je.

VELIMIR: I da je tako, opet nije tvoje. Sa tobom može sve da izgubi. Za svet on je Raškov. Tebi valja da bežiš.

VASILIJE: Dete ti ne dam!

 

(Vasilije repetira pištolj.)

 

VASILIJE: Marija, spremaj se.

 

(Marija prilazi Velimiru.)

 

MARIJA: Idi, Vaso, treba da ideš. Nas ima ko da gleda.

VELIMIR: Uhvate li ih s tobom, šta će biti? Misli malo, hoćeš da ih ubiješ?

VASILIJE: Ima li u tebi trun čoveka?

VELIMIR: A u tebi?

 

(Pauza.)

 

VASILIJE: Kažite mi, bar, ime da mu znam.

MARIJA: Ja ga zovem Vasilije.

VASILIJE: Baš Vasilije?

MARIJA: Baš.

VASILIJE: Je l’ lep?

MARIJA: Za mene je lep.

VASILIJE: Lep, veliš. Dete mora da bude lepo. Je li da je moj?

 

(Marija pogleda u Velimira.)

 

VASILIJE: Šta ćeš da mu kažeš kad te pita za oca?

MARIJA: Da ga je voleo.

VASILIJE: Pravo ćeš mu reći. Reci mu još...

MARIJA: Reći ću da mu je otac mrtav. To ću mu reći.

 

MRAK

 

 

OSMA SLIKA

 

(Dimitrije leži u krevetu. Jako je pijan. Peva pesmu „Dimitrijo, sine Mitre“. Ulazi Vasilije. Dimitrije prestane da peva i nekako se pridigne. Na stolu su bokal crnog vina i čaša. Vasilije uperi u Dimitrija pištolj. Dimitrije sipa sebi vino, ispije ga naiskap.)

 

DIMITRIJE: Hoćeš i ti, Vasilije? Hajde, nije ti prvina. Pij, Vaso, pij! Znaš ti kako sam ja postao narednik? Tako što su mi ubili narednika! Što, bre... Što mi nisi rek’o da je voliš ... Opet bi’ je ja, al’ je ne bi’ voleo!

 

(Dimitrije uzima bokal vina. Pije iz bokala. Drčno. Sve bi da popije. Vasilije ubije Dimitrija.)

 

MRAK

 

 

DEVETA SLIKA

 

(Peć, kancelarija KFOR-a. Raško sedi za kompjuterskim stolom i radi. Ulazi Ana. On nastavlja da radi, kao da je ne primećuje. Ana bi da mu sedne u krilo. Raško je odbojan.)

 

RAŠKO: Ana!

ANA: Ja sam završila. Hoćemo li kući?

RAŠKO: Pođi ti sama, ja još imam posla...

 

(Ana stavlja na sto pred Raška neka dokumenta.)

 

RAŠKO: Šta je to?

ANA: Izjave zarobljenika. Ona grupa od jutros. I spisak zaplenjenog naoružanja.

RAŠKO: Odakle ti?

ANA: Našla sam zavedeno u arhivi. To si ti prevodio.

RAŠKO: Pa?

ANA: Vasilije Krstić. Taj ti je brat?

 

(Raško ćuti.)

 

ANA: Hajdemo kući, Raško.

RAŠKO: Rek’o sam ti da imam još nedovršenog posla.

ANA: Kakvog posla?

RAŠKO: To nije tvoja briga.

ANA: A čija je?! Ti kao da si zaboravio da sada imaš mene i Andreja. Taj tvoj iznenadni prezir, hladnoća... Više ni sama ne znam šta osjećaš, o čemu misliš, ali znam šta moram da tražim...

RAŠKO: Šta?

ANA: Živog oca za svoje djete!

 

(Pauza.)

 

RAŠKO: Lepo si to kazala. Za svoje dete...

ANA: Andrej te voli!

RAŠKO: On nije moj!

ANA: Petrit je mrtav! Ono samo za tebe zna.

 

(Raško se smiruje. Diše duboko. Ustaje, prilazi stolu.)

 

RAŠKO: Dobra si ti Ana. Umeš da voliš.

 

MRAK

 

 

DESETA SLIKA

 

(Peć. Pritvorska ćelija u komandi KFOR-a. Noć. Na stolici sedi Vasilije. Raško stoji. Vadi iz džepa paklicu cigareta. Nudi Vasiliju. Vasilije uzme. Zapale. Vasilije povuče dim pa se zakašlje.)

 

VASILIJE: E, vala, te američke cigarete su baš sranje. Nema duvana k’o našeg...

 

(Raško vadi iz torbe plastičnu kesu u kojoj je zaplenjeni pištolj. Otvara kesu, uzima pištolj u ruku.)

 

RAŠKO: Dedin?

VASILIJE: Dao mi ga je Velimir kad sam polazio.

RAŠKO: I rek’o ti je...

VASILIJE: Jeste. Rek’o mi je da pazim na koju ga stranu okrećem.

RAŠKO: Pa jesi li?

VASILIJE: Ja, bogami, jesam.

 

(Pauza.)

 

VASILIJE: Bio sam kod kuće pre neki dan. Vele da se retko čujete, a još ređe viđate?

 

(Raško ne odgovara.)

 

VASILIJE: Ne pitaš me kako su?

 

(Raško i dalje ćuti i gleda u pištolj.)

 

VASILIJE: Slušaj, ako ćeš tako celu noć da ćutiš i pušiš ta govna, onda...

RAŠKO: Je l’ ti dala Marija od našeg duvana?

VASILIJE: Jeste.

 

(Vasilije vadi duvan, zavija cigarete, jednu sebi, a drugu Rašku. Pripale i sa uživanjem povuku dim.)

 

RAŠKO Pravo kažeš, dobar duvan.

VASILIJE: Ja imam sina.

RAŠKO: Mašala... Kako se zove?

VASILIJE: Ne pravi se blesav...

RAŠKO: On Vasilije, ti Vasilije, teško Mariji kad krene da vas doziva...

VASILIJE: Znaš ti što ti ja ovo pričam.

RAŠKO: Ne znam.

VASILIJE: Znaš! Dete mora da ima oca.

RAŠKO: Pa ima ga.

VASILIJE: Do kada? Dok mi metak ne presudi. Ne molim te za sebe. Ono je jedino valjano što je od mene ostalo. Neću, mrtav, život da mu zagorčavam.

RAŠKO: O tome je pre trebalo da razmišljaš.

VASILIJE: Priznaj ga za svoje dete!

RAŠKO: Šta da radim?

VASILIJE: Da mu budeš otac. Brate.

 

(Raško uhvati Vasilija za kosu, podigne mu glavu, a zatim ga zbaci sa stolice na kolena.)

 

RAŠKO: Ti više nemaš brata, Vasilije. Upamti to. Nemaš brata!

VASILIJE: Gde će ti duša?

RAŠKO: Tamo gde i tvoja. Znaš li koliko ja čekam na ovo?! Da klekneš, da se k’o pizda rasplačeš, da te posred krmeljavih očiju pljunem. Brat bratu krevet čuva, jebem li ti seme što te takvog napravi. Za moju si se dušu zasekir’o, a sa ženom si mi u krevet leg’o!

VASILIJE: Nije dete krivo!

 

(Raško odgurne Vasilija, ovaj pođe na Raška. Udarac je bio jak. Raško gubi vazduh, pada na pod. Vasilije pođe nogama na njega, udara ga. Ovaj, pošto je primio nekoliko udaraca, hvata Vasilija za nogu i obara ga. Kratkotrajno rvanje. Raško je jači.)

 

RAŠKO: Imaću i ja dete! Imaću i ja dete!

 

(Pištolj je opalio. Vasilije je mrtav. Raško dugo gleda u mrtvog brata, Zatim naglo ustane, prinese pištolj slepoočnici.)

 

MRAK

 

(U mraku se čuje pucanj.)

 

 

JEDANAESTA SLIKA

 

(Velimirova kuća. Leto je na izmaku. Soba ispunjena dimom od te proklete Velimirove cigarete. Marija pere sav beli veš ovoga sveta u tom malenom metalnom koritu. Nikada ga neće oprati, ali iako to zna, ona ne odustaje.)

 

VELIMIR: Greje k’o za inat. Vinograd sagore, neće preteći ni za sirće...

MARIJA: Preteći će, uvek pretekne. Daj tu košulju da ti operem.

VELIMIR: Pusti sad košulju...

MARIJA: Da ne grejem vodu dva puta.

 

(Marija skida Velimiru košulju.)

 

VELIMIR: Ovako nije sijalo, ne pamtim.

MARIJA: Sva ti se leđa preljuštila.

VELIMIR: Iz kože ću da iskočim.

MARIJA: Svako ima svoju muku.

VELIMIR: Ti ćeš za muku da me učiš? Peri to!

 

(Pauza.)

 

VELIMIR: Gde je mali Vasilije?

MARIJA: U dvorištu.

VELIMIR: Ne vidim ga.

MARIJA: Biće da je iza kuće.

VELIMIR: Ako izađe na ulicu...

MARIJA: Zna da ne sme.

VELIMIR: Rek’o sam ti da ne puštaš dete samo!

MARIJA: Pusti dete da se igra.

VELIMIR: S kim? Odmah da si ga uvela u kuću.

 

(Marija baci veš u korito i izađe.)

 

MARIJA: (Čuje se kako doziva sina.) Vasilije, Vasilije, brzo kući!

VELIMIR: (Gleda kroz prozor u sunce.) Sagoreće ceo vinograd. Da ‘oće bar da dune, ugursuz. Ovo, bre, više nije zemlja. Kamen!

 

MRAK

 

 

DVANAESTA SLIKA

 

(Vasilije unuk i Andrej. Gledaju se.)

 

VASILIJE UNUK: Šta je to smrt?

ANDREJ: Smrt je... Prestanak života.

VASILIJE UNUK: Šta posle smrti?

ANDREJ: Ne znam. Ništa...

 

(Vasilije unuk i Andrej se i dalje gledaju. Muzika je sve jača. Nesnosno jaka. Kao da je zbog jačine izgubila na harmoniji. Disonantni tonovi postaju sve dominantniji. Ali to nije muzika udaljenog nemira kojom na život doziva Aram Hačaturijan. To je muzika smrti. Od nje se, možda, ne može pobeći, ali vredi bežati. Što više odlagati taj trenutak susreta. Odjednom, Vasilije unuk i Andrej se uhvate za ruku i potrče. Beže. Brzo, kao da ih vetar nosi.)

 

KRAJ