48. BERLINSKI ZID, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, premijera 9. mart 2022.

Željko Hubač

BERLINSKI ZID

Kad se mi mrtvi zaigramo živih

1646296561plakat

Reditelj

Željko Hubač

Dramaturg

Aleksandar Milosavljević

Kompozitor

Irena Popović Dragović

Kostimograf

Marina Sremac

Scenograf

Željko Piškorić

Lektor

Dejan Sredojević

Asistent dramaturga

Divna Stojanov

 

Igraju:

Milan Kovačević

Marko Savić

Marina Medenica

Dušan Vukašinović

Peđa Marjanović

Nina Rukavina

berlinski zid 1 150x150berlinski zid 4 150x150berlinski zid 7 150x150berlinski zid 9 150x150

 

Kritika o predstavi:

Portal Off, Novi Sad

"OD KOSOVA DO METOHIJE – kritika predstave Berlinski zid
By Gost autor: Svetislav Jovanov|15/03/2022|Predstave
Berlinski zid (Kad se mi mrtvi zaigramo živih), tekst i režija Željko Hubač,
Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Da je i danas moguće spojiti savremenu porodičnu pripovest i društvenu povest, izbegavajući iskušenja psihološkog detaljiziranja, ali i samodovoljnosti postdramskog manirizma, pokazuje na zanimljiv način nova postavka drame Berlinski zid Željka Hubača, koju je u Srpskom narodnom pozorištu režirao sam autor.

Premda je od objavljivanja Hubačevog komada prošla gotovo decenija (a napisan je 2009-e), obe njegove pomenute dimenzije i danas poseduju bolnu, akutnu aktuelnost. Naime, okosnicu radnje Berlinskog zida čine tri čvorišta porodičnih zbivanja (seoski ambijent blizu Uroševca), podjednako oblikovana dinamikom ličnih i generacijskih trvenja, kao i kontekstom srpsko-albanskog sukoba na Kosovu, tokom i nakon NATO bombardovanja 1999. godine. Prvo čvorište/čin predočava (uzaludne) napore imućnog seljaka Skendera da sačuva budućnost muških potomaka (pokušajem da sina Faruka odvrati od saradnje sa pobunjenim sunarodnicima), ali i predrasudom uobličenu ideju o „čistoti“ takve budućnosti (nastojanje da prekine vezu sina Petrita sa Srpkinjom Anom). U analognom registru, okidač kobnog niza u drugom čvorištu je opsesija imućnog seoskog gazde Velimira posedom, to jest njegovo odbijanje da podeli zemlju sinovima: zbog okova patrijarhalnog reda, Marija se, umesto za Vasilija (obostrana ljubav), udaje za Raška – da bi, na kraju, prepustivši braću međusobnom uništenju ostala, sa Vasilijevim detetom, na Velimirovoj brizi. No, završnicu ovog niza autor – a u okviru trećeg čvora – efektno „uparuje“ sa krahom veze između Raška i Ane, koja, nakon neuspeha veze sa Petritom, biva – takođe sa tek rođenim detetom – osuđena na samoću."

"Odustavši od direktne ideološke „modernizacije“ i napadne „estetizacije“, Željko Hubač je u postavci sopstvenog komada nastojao da se, u stilskom kao i žanrovskom pogledu, približi jednom viđenju koje je u suštini minimalističko, čak asketsko. Svestan da je, u trenutku pojave komada, istorijsko-društveni kontekst/povest neminovno davao (ili nametao!) univerzalnije značenje prizorima porodičnog raspada, opravdano je zaključio kako je, logikom protoka vremena, tok tragičke empatije obrnuo smer: to jest, da problematika Berlinskog zida može sačuvati i pojačati svoju uverljivost samo ako se značenja istorijskog konteksta utemelje u dinamici i simbolici porodičnih priča. Pošavši od tog uvida, Hubač je (u saradnji sa dramaturgom Aleksandrom Milosavljevićem) gradio dramaturško-rediteljski koncept koji podrazumeva ne samo da se evidentna metafora „berlinskog zida“ (nepremostive granice, kobnog razdora i slično) opredmeti kao unutrašnja granica, nego i da se takvo opredmećivanje (od)igra na granični način.

Kao prvi potez u tom smeru, Hubač-reditelj je, bez mnogo obzira prema Hubaču-piscu, dosledno redukovao mnoštvo detalja zapleta i različite opisne elemente psihologije likova: na taj način, iskristalisan je jedinstven, vibrantan tok aktivne emocije. S druge strane, ovaj emocionalni tok postaje sastojak, aspekt i materijal jedne promišljene i dosledne igre sa didaskalijama (onima koje je nudio tekst i dopisanim). U većini kriznih situacija, naime, prikazivanje nasilnih ili iznuđenih postupaka – ubistva, samoubistvo, silovanje – biva zamenjeno sažetim, preciznim, suvoparnim didaskalijama koje izgovaraju sami akteri tih prizora (npr. „Skender ubije Envera“). Ova „podrivačka“ montaža pokazuje se kao višestruko delotvorna: ponavljano izostavljanje čina/radnje koja bi trebalo da pojača ili poentira napetost izaziva uskraćenost, potom teskobu, a na kraju novu vrstu napetosti. S druge strane, sama didaskalija postaje vrsta komentara, upravo zbog „ravnog“ tona saopštavanja; među najefektnije spada, recimo, činjenica da se prizori iz života albanske porodice najavljuju didaskalijom-oznakom „Kosovo“, dok nas u priču o srpskoj porodici uvodi najava „Kosovo i Metohija“. Najzad, kao treće, sažimanje koje se postiže izostavljanjem pomenutih činova dodatno ubrzava tempo radnje."

"Ali, Hubaču, prividno paradoksalno, nije cilj ubrzavanje tempa, već usklađivanje ovako relativizovanog vremena sa raslojavanjem prostora. Dok dva niza stolica koji sleva i zdesna omeđuju središnji prostor zbivanja funkcionišu kao mesta za predah aktera, ali i kao vrsta „lansirne rampe“ (za ulaz u igru), niz stolica smešten u pozadini pozornice ima malo složeniju funkciju, koja prevazilazi konvencionalnu predodžbu „onostranog“ (to jest prostora „zagrobnog života“). S jedne strane, posmatrač relativno brzo uviđa da upućivanje lika prema nizu stolica u pozadini označava da je lik od tog trenutka mrtav. Međutim, potrebno je nešto više vremena da bismo uočili kako nas Hubač, dosledno i nenametljivo, vodi ka daleko mračnijem uvidu: nakon „smene čvorišta“ – ali i saznanja da isti glumci tumače, u gotovo istom „porodičnom rasporedu“, druge likove – počinjemo da shvatamo kako su mrtvi uvek iznova spremni da se (za)igraju živih, to jest, da prošlost uvek vreba na nekoj klupi, kao nepremostivi zid između nas i života.

U realizaciji Hubačeve intrigantne i zahtevne postavke, glumački ansambl je ispoljio zadovoljavajući opšti nivo emocije i zavidnu koncentraciju. Ipak, primetno najuverljiviju kombinaciju izražajne snage i prigušene napetosti pokazao je Milan Kovačević (u ulogama Skendera i Velimira). Pored njega, natprosečni doprinos je dao Marko Savić (Enver, Dimitrije), a Marija Medenica (Dita, Marija) je pokazala vrhunsku suptilnost i koncentraciju u najzahtevnijim prizorima (nevoljni seks sa Dimitrijem), dok su Nina Rukavina, Dušan Vukašinović i Peđa Marjanović bili na visini zadatka.

Scenografija Željka Piškorića je funkcionalno ostvarila rediteljevu prostornu koncepciju, dok su kostimi Marine Sremac bili usklađeni sa karakterizacijom, ali i sa opštim ambijentom suzdržane sumornosti. Najzad, muzika Irene Popović Dragović na pravi način je poentirala pomenuto minimalističko, asketsko usmerenje ove nesvakidašnje predstave."